Vladimir Anđelković

 

 

-odlomak-

TOTALITARIZAM RATNOG KOMUNIZMA

Nakon februarske buržoaske revolucije (1917) i “legalizacije” svoje pozicije, Boljševici su se našli pred dilemom: ili podržati samu revoluciju u čijem stvaranju nisu aktivno učestvovali i procese demokratizacije društva u kome realno mogu da dosegnu status slobodne opozicione partije i da nastave sa revolucionarnim radom čekajući povoljnije uslove za revoluciju – što, naravno, prihvataju Menjševici i desni Boljševici – ili da – što već čine Lenjin i Trocki – zahtevaju dalju radikalizaciju buržoaske revolucije i njeno prerastanje u socijalističku. Do Lenjinovog povratka “partijske vođe u Rusiji predvođene Kamenjevim i Staljinom, gledale su na postcarističku “buržoasku” republiku kao na trajan režim u kome će Boljševici biti lojalna opozicija. U skladu sa tim pogledima formirali su i partijsku politiku. Međutim, Lenjinove “Aprilske teze” označile su temeljenu promenu. Zaključivši da ruska revolucija već prerasta iz svoje prve buržoaske faze u “drugu fazu, u kojoj vlast mora preći u ruke proleterijata i najsiromašnijih slojeva seljaštva” Lenjin je zahtevao da se “privremenoj vladi ne pruži podrška”, ni u njenom ratnom naporu, ni u unutrašnjoj politici, kakva god ona bila. Umesto podrške postojećoj državi Lenjin je zahtevao njeno uništenje – “likvidaciju policije, vojske i birokratije” i “stvaranje revolucionarne vlasti, sovjeta, “komunalne države” koja jedina može voditi “revolucionarni rat” protiv svih imperijalističkih snaga”[1]. Zinovjev i Kamenjev videli su u Lenjinovom radikalizmu opasan avanturizam koji “objektivno” više šteti novostečenoj poziciji boljševika, nego što stvara povoljne političke uslove za nastupajuću proletersku revoluciju. Zato su se nakon Lenjinovog poziva na ustanak Kamenjev i Zinovjev suprotstavili smatrajući da je u novonastalim uslovima on preran. U pismu “glavnim boljševičkim organizacijama” istakli su da se objavom “oružanog ustanka stavlja na kocku sudbina ne samo naše stranke, nego i sudbina ruske i međunarodne revolucije”. Jer, “ako sada sami preuzmemo vlast, pa nas opšti svetski položaj prisili da moramo voditi revolucionarni rat, mase će vojnika od nas otpasti”[2]. S druge strane, šanse boljševičke partije za osvajanje bar dve trećine skupštinskih mesta “su odlične”, pa bi svako drugo radikalno rešenje ”u takvoj situaciji” bilo krajne necelishodno. Njihova rezolucija je na zboru većinom glasova odbačena a Lenjinovoj sa zahtevom za oružanim ustankom je data podrška. Nezadovoljni odlukom Kamenjev i Zinovjev su u menjševičkom listu “Noviji Žiznj” objavili izjavu u kojoj su izrazili svoje neslaganje sa Lenjinovim konceptom opšteg ustanka. “Ne samo drug Zinovjev i ja, nego i čitav niz drugova zauzetih praktičnim radom, piše Kamenjev, misle da bi bio nedopustiv, za proletarijat i revoluciju poguban korak, preuzimanje inicijative za oružani istup u ovom trenutku, pri sadašnjem odnosu društvenih snaga”[3]. Ova nesuglasica u boljševičkom vrhu koja je na dramatičan način i prevladana jasnije od svega pokazuje i svu ozbiljnost trenutka preuzimanja vlasti, ali – što je za objašnjenje evolucije boljševičke teorije i prakse društva besumnje i najznačajnije – i neslaganje oko osnovnih postavki boljševičke doktrine.
Lenjinov predoktobarski radikalizam, međutim, podržavaju pored “trockističkih grupacija” koje u Petrovgradu daju ton dramatičnim previranjima i mladi Moskovski levi boljševici okupljeni oko Buharina i Oblasnog Biroa u kome imaju jaka uporišta. U Moskvi je “revolucionarna situacija” bila nešto složenija jer su se značajne i uticajne grupacije starih boljševika okupljanih oko Moskovskog komiteta sa Rikovim i Noginom kao neformalnim vođama suprotstavljale radikalizmu mladih komunista okupljenih oko Buharina, Smirnova, Osinskog, Lomova, Sokolnikova, Bubnova i drugih[4], pa je radikalizaciji boljševičke pozicije prethodio pravi mali i tihi “državni udar” u samom Komitetu, Partijskim gradskim strukturama i lokalnoj partijskoj štampi.
Ako je februarska revolucija svojim tokom “iznenadila” boljševike, oktobarska je u potpunosti bila njihovo delo. Ne samo da su je “predvideli”, već su u sklopu jednog širokog gotovo populističkog pokreta zajedno sa anahistim, menjševicima i socijal revolucionarima, čiji se uticaj oseća u pojedinim etapama ustanka, i vlastitim radikalizmom davali ton dramatičnim zbivanjima. A samo par godina ranije gotovo svi boljševici pa i sam Lenjin bili su spremni da priznaju da je pitanje socijalističke revolucije u Rusiji, zapravo, pitanje jedne daleke budućnosti “koju možda starije generacije neće dočekati”[5]. Okrenuti političkoj borbi protiv carizma i raspravama oko izgleda za osvajanje vlasti boljševici nisu izgradili “neki koherentniji program ekonomske i društvene revolucije”. U samom marksističkom nasleđu na koji su se pozivali, sem nekih opštijih naznaka, nije bilo puno reči o budućem postrevolucionarnom društvu. Marks je, kao što je i Stefan Koen dobro uočio, “na ekonomsku modernizaciju gledao kao na istorijsku funkciju kapaitalizma, ne predviđajući…da bi ulogu modernizatora mogli preuzeti socijalisti”[6]. Ni Lenjin, okrenut političkoj svakodnevnici, nije bio sklon “besmislenim raspravama o budućem društvu”. Ali, kako se pitanje “odustajanja” od već izvedene revolucije nikada nije, postavilo, (mada je Staljin tokom velikih čistki svoje političke oponente optuživao upravo za to) to su oni, a da toga izgleda nikada do kraja nisu bili ni svesni, morali da prihvate izostalu ulogu “domaće buržoazije”, pa da poput Preobraženskog formulišu doktrinu o “prvobitnoj primitivnoj socijalističkoj akomulaciji”. No, pre nego što su “stvorili” teoriju o “socijalizmu u jednoj zemlji” boljševici su shodno vlastitoj interpretaciji ortodoksnog marksizma duboko verovali da će socijalistička revolucija u zaostaloj Rusiji biti samo deo jedne velike međunarodne, ili bar evropske, revolucije, i da pitanje njene industrijske transformacije, stoga, treba vezivati za “tehničku i drugarsku” pomoć zapadnog proleterijata. Čak i u kriznim trenucima kada je pitanje evropske revolucije bilo “opet pomereno za neodređeno vreme” i uvek realni Lenjin i Buharin su svim svojim žarom ponavljali “da će se Ruska revolucija proširiti na stare kapitalističke zemlje i da će, pre ili kasnije, dovesti do pobede evropskog proleterijata”. Drugim rečima “ekonomska pitanja bila su po prirodi internacionalna, jer će međunarodna revolucija roditi jedinstvenu bratsku ekonomiju”.[7]
Ideju o “revolucionarnom ratu” prvi je formulisao Lenjin u “aprilskim tezama”[8] i ona je nakon uključenja u partijsku rezoluciju Šestog kongresa postala ključni deo službene boljševičke ideologije. Time je i pitanje odsustva “celovitog programa društvenog i ekonomskog postrevolucionarnog razvitka” razrešeno. U slučaju da revolucionarni rat dovede do globalne međunarodne revolucije i uspostavljanja socijalističkog poretka u internacionalnim okvirima i pitanje zaostalosti Rusije bi u sklopu “jedinstvene bratske ekonomije” bilo razrešeno. Tako je Lenjinova ideja o revolucionarnom ratu postala “zamena” za nepostojeći program vlastitog postrevolucionarnog razvitka. Ali, kada se pitanje međunarodne revolucije, koju su sa toliko nade očekivali boljševici, opet pokazalo “nerealno”, Lenjin je “lagano nagovestio” izvesne promene u doktrini tezom o nužnosti da se načini “korak nazad” i zaključi mir, a da se, kad uslovi dozvole jednoga dana, načine dva koraka napred i time povrati ono izgubljeno ranijim kompromisom. Tako je Brest-Litovski mir gotovo iznenada postao tačka razdora u partiji. Za Buharina i doktrinarne leve komuniste Brestovski mir sa Nemačkom je bio potpuni poraz pred zapadnim imperijalizmom, izdaja svetske revolucije i negiranje celokupne boljševičke revolucionarne doktrine. Za jednog realpolitičara kakav je bio Lenjin pitanje mira postalo je i pitanje opstanka same revolucije. Jer, u slučaju rata sa Nemačkom, za šta su se zalagali levi komunisti okupljeni oko Buharina, i boljševičkoj revoluciji je u slučaju poraza pretio slom. Za Lenjina je, stoga, samo solucija “kapitulantskog mira” bila politički realna budući da se samo njim i zadržavala već osvojena vlast. Da ovaj Lenjinov stav nije bio “besmislen” kao što su to onda tvrdili doktrinarni radikalni levičari, najbolje je obrazložio sam vođa revolucije. Naime, ako je “svetska revolucija pitanje dana” – a u to su, inače, početkom dvadesetih godina, svi boljševici verovali – onda je krajnje necelishodno i u isti mah “besmisleno”, zatezati odnose sa Nemačkom i braniti deo ruske teritorije koji joj se kao ustupak za separatni mir daje, kada će, pre ili kasnije, nakon “vrlo bliske svetske revolucije”, sva ta teritorija biti samo jedna od “provincija” buduće jedinstvene “evropske socijalističke države”. Gledano iz ovog ugla za Lenjina i pristalice njegove linije nije bilo “razloga za paniku”. Međutim, za njegove političke oponente stvari su očito stajale nešto drugačije.
Surovi građanski rat na koji su narednih par godina bili prinuđeni i niz pobuna u Evropi (od Minhena, Berlina pa do Baranje), za kratko je obnovio nadu u “evropsku revoluciju” i iznova uverio boljševike da osnovni konflikti koji izazivaju revolucionarni rat nisu do kraja razrešeni. Međutim, tek će nakon prve stabilizacije kapitalizma i oseke revolucionarnog radničkog pokreta, doći do pomaka u boljševičkoj doktrini. Program utemeljen na “veri u evropsku revoluciju i revolucionarni rat kojim će Rusija izbeći izolaciju i osigurati vitalne veze sa naprednim industrijskim zemljama Evrope” biće zajedno sa idejom Trockog o “permanentnoj revoluciji” odbačen i tokom 1924. i 1925. godine zamenjeni Buharinovim i Staljinovim konceptom “izgradnje socijalizma u jednoj zemlji”.
Frakcija Levih komunista nastala je, dakle, na prvom talasu boljševičke radikalizacije u drugoj polovini 1917. godine. U prvim mesecima 1918 godine, u situaciji kada se za opstanak mlade Sovjetske republike nameće važno pitanje potpisivanja izuzetno nepovoljnog separatnog mira sa Nemačkom, njihova politička pozicija sa “promenom generalnog kursa” pretvara se u izrazito opozicionu. Lenjin je – a njega su podržavali u glasanju na sednicama koje su raspravljale pitanje Brest-litovskog mira Zinovjev, Sokolnikov, Smiliga, Sverdlov, Sergejev, Muralov i Staljin s vremena na vreme – zauzeo odlučan stav da se u političkim i ekonomskim nepovoljnoj situaciji za boljševike, a u interesu očuvanja već zadobijene vlasti, neizostavno zaključi mir[9]. Trockijeva prividno središna i “neutralna” pozicija najjasnije izražena i u akcionoj krilatici “ni rat ni mir”, uprkos njegovoj sklonosti ka “neobičnim obrtima”, unošenju izvesne dramatike u pregovorima (napuštanje…) i stalnim kompromisima objektivno se svodila na gledište levih komunista[10]. Predvođeni Buharinom frakcija levih komunista, kojoj su inače pripadali i kasnije poznati levi opozicionari Radek, Pjatakov, Jofe, Krestinski, Uricki, Lomov, Đeržinski, Rjazanov, zatim vođe kasnije uticajne Radničke opozicije i frakcije Demokratskih centralista Šljapnjikov, Kolontajeva, Smirnov i Osinski, uspela je da za relativno kratko vreme svoju ad hoc formiranu opoziciju pretvori u značajni i uticajno nacionalni pokret. U samom činu sklapanja mira sa Nemačkom levi komunisti su videli i akt izdaje svetskog revolucionarnog radničkog pokreta i nacionalnu kapitulaciju pred nemačkom i evropskim imperijalizmom. Zato su i predlagali “nepotpisivanje sramnog mira”, nastavak revolucionarnog rata, pomoć nemačkoj radničkoj klasi u vlastitom revolucionarnom ratu i širenje revolucije prema Evropi. 
U izuzetno napetoj situaciji Lenjinu je s puno napora i samo zahvaljujući neverovatnoj političkoj umešnosti uspelo, sudeći bar po zapisnicima sa sednica, da privoli većinu boljševičkih lidera da ratifikuju Brestovski ugovor o miru.[11] Time je prvo poglavlje delovanja Levih komunista završeno. Sve kasnije interpretacije ovog za boljševičku partiju izuzetno dramatičnog događaja, posebno čina glasanja na kome su donete i same odluke o zaključenju mira[12] samo potvrđuju moju osnovnu tezu da je u prvoj godini vlasti boljševički pokret bio daleko od one monolitne i totalitarne jednoobraznosti koju su tokom tridesetih godina boljševici sami sebi nametnuli kao komunistički ideal.
Zaustavljanje započete nacionalizacije i eksproprijacije privatnog kapitala, etabliranje mešovitog sistema vlasništva, blaga fiskalna i politička kontrola privatnog sektora i centralizacija svih privrednih i društvenih segmenata izazvala je žestoki otpor levih boljševika. Frakciju Levih komunista je u odsustvu Buharina koji se nakon “poraza” iz 1917. u svim osnovnim pitanjima solidarisao sa Lenjinom, u ovoj drugoj fazi sukoba predvodio je Osinski. On je razradio osnove programa kojima se frakcija Levih komunista suprotstavila Lenjinovom “reformizmu”. Usvojeni privredni koncept će, tvrdi Osinski “nužno dovesti do birokratske centralizacije i dominacije raznih komesara, te do gubitka mesnih sovjeta i napuštanja vladavine odozdo”[13]. Kao realnu alternativu procesima “degeneracije nove države” treba, stoga, ponuditi “kurs nepokolebljivog neprijateljstva prema buržoaziji, rušenje kapitalističkih odnosa u privredi, dalju nacionalizaciju i socijalizaciju industrije, radničko upravljanje i očuvanje autoriteta lokalnih sovjeta u privredi, pomoć siromašnim seljacima u borbi protiv bogatih i stvaranje krupnih kolektivnih poljoprivrednih dobara”[14]. “Polemika” Lenjina i Levih komunista je trajala nekih tri meseca i u leto 1918. biva naglo prekinuta odlukom partijskog vrha o zauzimanju radikalno levog privrednog kursa, poznatijeg danas kao “Ratni komunizam”. Bio je to i svojevrsni ustupak boljševičkoj levici, ali i pokušaj da se u jednom izuzetno dramatičnom vremenu opterećenim i surovim građanskim ratom i u praksi ostvari “komunistički model privređivanja”. Bez obzira što će Lenjin i deo boljševičkih lidera nakon totalnog kraha ratnog komunizma tvrditi da je to bio samo “privremeni privredni i politički sistem u uslovima građanskog rata”, on je, kada je 1918. zamišljen, koncipiran kao ekonomski sistem koji “treba da traje sve do potpune pobede komunizma”. Vera da je moguća potpuna centralizacija proizvodnje, neograničena prinuda i kako to 1919. tvrdio Lenjin “potpuno ukidanje robne proizvodnje”, a sa njim i tržišta, novca i prometa iznova su obnovila nadu boljševičkoj levici da društvu predstoji ulazak u dugo očekivano “carstvo sloboda”[15]. Osinski i Smirnov su se marta 1919. našli u kratkotrajnoj “levoj opoziciji”[16][17]. Kao i Šljapnjikov i Kolontajeva i on je “verovao u bukvalno shvaćenu diktaturu proleterijata, tj. tražio je da cela radnička klasa, a ne samo partija vrši vlast. Nipošto nije tražio povratak demokratije u državi, nego se zavaravao da sovjetsko uređenje može sačuvati demokratske forme života za privilegovanu manjinu (to jest za proletarijat) prethodno ih ukidajući za ogromnu većinu društva, posebno seljaštvu i inteligenciju”[18]. Buharinov raskid sa Smirnovim, Osinskim i radikalnim levičarima odigrao se u prvoj polovine 1918. godine kada se u “njihovom sporu sa boljševičkom partijom” opredelio za Lenjinov koncept. U narednih par godina, sve do njegovog novog ideološkog obrta izazvanog konceptom NEP-a, Buharin je uz Lenjina i Trockog postao najistaknutiji privredni ideolog onog perioda u razvoju Ruskog društva koje danas nazivamo “ratnim komunizmom”. Nakon kratkotrajnog, uglavnom taktičkog, lutanja u prvim mesecima nakon revolucije, boljševicima su kao “univerzalnu, opštu… i normalnu… ekonomsku politiku pobedničkog proleterijata”[19] u epohi ratnog komunizma koncipirali i sprovodili sistem “zasnovan na prinudi, rekvizicijama te na nadi da će nova država odmah moći da se snađe bez tržišta i novca i da će munjevito razviti socijalističku proizvodnju”[20]. U knjigama ABC Komunizma, pisanoj u koautorstvu sa Preobraženskim, i “Ekonomici prelaznog perioda” (jedan deo je pisao Pjatakov) Buharin je na celoviti način obrazložio privrednu politiku partije. Slično Lenjinu[21] i Buharin je napustio “utopiju o brzom odumiranju države nakon proleterske revolucije” i u koncipiranju “nove funkcije države” je video radikalno nov element kojim se uspostavlja nova ravnoteža snaga u društvu. U prelaznom periodu “revolucionarna sila” poprima funkciju “kohezione, organizacione i stvaralačke sile”, dok “proleterska prinuda u svim svojim oblicima, od streljanja do regrutovanja nove radne snage tvori….metodu kojom se od ljudskog materijala kapitalističke epohe stvara novo komunističko čovečanstvo”[22]. Jer, u “trenutku kada kapitalistički sistem proizvodnje gubi ravnotežu – čiji je izraz revolucionarni proces s njegovima neizbežnim destruktivnim posledicama njeno uspostavljanje može se izvršiti samo zahvaljujući organizovanoj volji nove države. Samim tim, državni aparat preuzima na sebe sve funkcije povezane s društvenom organizacijom proizvodnje, razmene i raspodele. To praktično znači nacionalizaciju svih ekonomskih aktivnosti, militarizaciju rada i sveopšti sistem racionalisanja, pa dakle i univerzalnu primenu nasilja u regulisanju ekonomskih procesa. U komunističkoj privredi ne može biti govora o stihijskom delovanju tržišnih zakona, zakon vrednosti prestaje da deluje, slično svim ostalim ekonomskim zakonima koji funkcionišu nezavisno od ljudske volje. Sve je podređeno planskoj sili države, politička ekonomija u starom značenju ne postoji. I premda se organizacija tog društva zasniva bitno na nasilju podjednako i prema seljacima (prinudni otkup) kao i prema radnicima (militarizacija rada) ipak u njemu, naravno, nema eksploatacije radničke klase, jer je po definiciji nemoguće da vladajuća klasa sama sebe eksploatiše[23]. Totalitarizam ratnog komunizma, dakle, nipošto nije specifični odgovor jednom specifičnom stanju u kome se tokom građanskog rata našla nova Ruska država: on je, zapravo, pokušaj da se u novom društvu izrade adekvatne ekonomske i političke institucije vlasti. Za jednog od prvih kritičara Buharinovih stavova u epohi ratnog komunizma Mihajla Olminskog napor autora onda popularnih i rado čitanih knjiga “ABC Komunizma” i “Ekonomike…” zapravo je “pokušaj revizije marksizma s leva”. Buharin je razvijajući teoriju prelaznog perioda prema Oliminskom “napustio marksističku političku ekonomiju i zamenio je metodima kažnjeničkih okova i streljanja”[24]. Nešto kasnije kada bude sasvim napustio ideologiju ratnog komunizma i Buharin će se izrazito kritički izražavati o projektu koji je i tokom 1918/1920. teoretski uobličio, a zatim i u praksi žestoko sprovodio. Avanturizam ratnog komunizma, sklonost improvizaciji i prevlast voluntarističkih metoda, zagovaranja terora i prisile biće i za Buharina opasnost “prvog reda” protiv koje se svim silama valja boriti. No, nevolja i sa ovako izmenjenim konceptom biće u tome što Nikolaj Buharin nije do kraja i svom novom NEP-om inspirisanim konceptom, eliminisao pretpostavke koje će voditi neograničenom teroru političke vrhuške. 
Početkom dvadesetih godina u vreme prve veće krize ratnog komunizma i godinu dana pre “službene inauguracije NEP-a, Trocki je predložio izvesnu liberalizaciju sistema koje još ne bi uključivao i tržišnu privredu, ali je “odbijen” s obrazloženjem da je politika ratnog komunizma uprkos krizi i dalje valjan. Tek onda se Lav Davidovič “svim svojim žarom” okrenuo “zagovaranju totalne militarizacije rada kao jedinog puta iz slepe ulice” u koju je “upao” sistem. Čak je i Osinski “u to vreme najžešći kritičar nedemokratskih normi u partiji i državnoj upravi, zahtevao intenzivniju prisilu na selu i određivanje obaveznih setvenih površina pod kontrolom države”[25]. U polemičkom odgovoru Kauckom Trocki je u knjizi “Terorizam i komunizam” izložio i samu bit boljševičke verzije marksizma. “Pre nego što nestane, nova država, tvrdi Trocki, poprima oblik diktature proleterijata, tj. najnemilosrdnije države koja zadire u život građana”[26]. Teror je nužan jer “drugog puta u socijalizam osim čvrstog raspolaganja privrednim snagama i sredstvima zemlje, osim centralizovanog raspoređivanja radne snage u zavisnosti od državnog plana, u nas ne može biti. Radnička država pridržava za sebe pravo da pošalje radnika na ono mesto gde je njegov rad najpotrebniji”[27]. A da bi se sve to, zbilja i realizovalo valja najpre izvršiti podržavljenje sindikata. Oni moraju da “postanu najvažniji ekonomski organ proleterijata na vlasti”. Sindikati, moraju da postanu proizvodni organ nove države, da podstiču veću radnu disciplinu i “da od radnika zahtevaju naporan rad u najtežim uslovima”. Jer, novoj državi sindikati nisu potrebni radi borbe za bolje uslove rada – to je zadatak društvene i državne organizacije u celini – već da se organizuje radnička klasa za proizvodne ciljeve, da se vaspita, disciplinuje i grupiše”.[28] Ova boljševička teorija sadrži u pretpostavku o “dobrovoljnosti” potčinjavanja radničke klase volji nove države. Sindikati i partija su u ovom konceptu pre u funkciji vaspitanja i disciplinovanja radničke klase, nego u funkciji otvorenog terora. To postaju tek u drugoj fazi, kad “dobrovoljno” potčinjavanje izostane, a ono to mora, jer se prinudni rad bazira na teroru. Da li će tada nova država prinudni rad, koji ima u sebi bar neke ponižavajuće elemente “slobode”, zameniti logorskim robovskim radom kao što je Staljin to učinio tridesetih godina formirajući dvadeseto milionsku armiju robova u Sibirskim logorima, ostalo je kod Trockog nejasno. Kako tvrdi Isak Dojčer “fina nit” povezuje “unutrašnju politiku Trockog” izgrađivanu tokom ratnog komunizma i kasniju Staljinističku uobličavanu tokom tridesetih godina. “Nije bilo takoreći ni jedne daščice u Trockijevom programu iz 1920/21, kojom se Staljin nije poslužio za vreme industrijske revolucije tridesetih godina. On je uveo mobilizaciju i raspodelu radne snage: uporno je zahtevao da sindikati prihvate “proizvođačku” politiku umesto da brane potrošačke interese radnika; lišio je sindikate i poslednjeg truna autonomije i pretvorio ih u oružje države. Postavio je sebe za zaštitnika upravljačkih grupa, kojima je dao povlastice o kakvim Trocki nije mogao ni da sanja. Naredio je da sprovede “socijalističko takmičenje” u fabrikama i rudnicima. Proveo je u delo vlastitu bezobzirnu verziju onog “sovjetskog tejlorizma” koje je Trocki zagovarao. I napokon, prešao je sa Trockijevih intelektualnih i istorijskih argumenata koji su neodređeno opravdavali prisilan rad na njegovu masovnu primenu”[29]. Gledano iz ovog ugla “i Lenjin i Trocki izgledaju, svaki na svom području, kao nehotični Staljinovi inspiratori”[30]. Kako onda oceniti učinak epohe ratnog komunizma? Za ondašnje ideologe boljševizma, Lenjina, Trockog, Buharina, Staljina…. ratni komunizam je bio izraz one “normalne i univerzalne ekonomske politike pobedničkog proleterijata”. Nakon napuštanja ekonomskog programa ratnog komunizma za Lenjina, Buharina i Trockog on je bio “neprijatna epizoda” iz koje je nakon njenog totalnog kraha, trebalo izvući valjane političke konsekvence i oni su ga konceptom NEP-a i naznačili. Za boljševičke levičare iz tridesetih godina u ovom periodu “građanskog rata i intervencija” došlo je do “konačnog trijumfa komunističke partije u sovjetskoj zemlji”[31]. A za ideologe svih levih totalitarističkih pokreta i sistema, od Mao Ce Tunga do Pol Pota totalna militarizacija života, gušenje partijske demokratije, kontrola privrede i društva, uporedo sa centralizacijom svih segmenata društva, autoritarnom političkom kulturom i masovnim terorom je onaj konačni cilj kome treba težiti. 
Jedna druga dimenzija teorije i prakse ratnog komunizma ostala je u marksističkoj teoriji društva nedovoljno istražena. Izgleda da je sam koncept bio ideološki utemeljen u doktrini koja je pretpostavljala da se socijalizam može izgraditi samo putem ekonomske i političke centralizacije vlasti. I sam je Trocki, čak i nakon kraha ratnog komunizma pisao da se u “socijalizmu privredom upravlja centralistički”. “Nužna proporcija pojedinih grana postizaće se putem proporcionalnog plana uz veliku autonomiju delova, ali ipak pod opštenacionalnom, a zatim i svetskom kontrolom. Takav celokupni zahvat čitave privrede, takav savršeni socijalistički proračun ne može biti stvoren…. spekulativno: on može izrasti samo iz postepenog prilagođavanja tekućeg privrednog bilansa kako postojećim materijalnim izvorima, tako i novim potrebama socijalističkog društva”[32]. A kada sve to izostane i kada se “opštenacionalna i kontrola” pretvore u krajnje proizvoljne spekulacije partijske vrhuške – a one to pre ili kasnije moraju, jer je sistem koncipiran upravo na ničim kontrolisanim prerogativima upravljačke elite – i kada očekivani brzi i radikalni preobražaj ne uspe usled teškoća, onda se pribegava teroru ne bi li se ostvarila potrebna saglasnost. Gotovo permanentna privredna i politička kriza koja je potresala Ruskog društvo nakon revolucije tek je početkom 1921. godine kulminirala i uzrokovala raspad celokupnog sistema. Teškoće u snabdevanju stanovništva namirnicama, zaustavljanje prometa, pojava gladi i kanibalizma, masovni radnički štrajkovi uzrokovali su da partijsko vođstvo na martovskom “desetom kongresu” izvrši neke radikalne promene u strukturi privrednog sistema. Nova Ekonomska Politika je trebalo, bar kako je koncipirana, da otkloni postojeće teškoće u funkcionisanju sistema. Uvođenjem slobodnog tržišta bi se obnovio promet, decentralizacijom i većom samostalnošću preduzeća radnička klasa bi se dodatno motivisala za veći i kvalitetniji rad, obnovom dela privatnog sektora u trgovini i industriji bi se ublažile hronične nestašice robe, porezom u naturi, umesto rekvizicija, bi se zajemčila izvesna sigurnost privređivanja. Ali, NEP ne znači i potpuno odustajanje od proklamovanih boljševičkih načela, kao što tvrde levo orijentisani kritičari partije. Naprotiv, jaka država i partija su i u ovom periodu u funkciji usmeravanja osnovnih društvenih procesa. 
Vrhunac radničkog nezadovoljstva privrednom politikom boljševika dosegnut je u velikoj pobuni u Kronštatu marta 1921. godine. Kako neka nova istraživanja otkrivaju “to nije bila zavera jedne partije ili grupe, već jedan konglomerat različitih struja – socijalista-revolucionara, menjševika, anarhista, običnih komunista koji nisu imali konzistentnu ideološku orijentaciju, niti precizan plan akcije”. U “petropavlovskoj rezoluciji” pobunjenici……su istakli…… da sadašnji Sovjeti nisu ispunili očekivanja radnika i seljaka, te da treba izvršiti izbor novih slobodnih sovjeta tajnim glasanjem: Takođe su tražili slobodu štampe i reči za radnike i seljake, anarhiste i leve socijalističke partije. U rezoluciji se dalje zahteva “sazivanje vanpartijske konferencije radnika, crvenoarmejaca i mornara Kronštada i Petrovgrada i oslobađanje političkih zatvorenika”, pravo na propagiranje ideja itd. U proglasu “Za šta se borimo” od 8. marta se tvrdi “da je radnička klasa očekivala emancipaciju i slobodu, ali je posle Oktobarske revolucije umesto monarhističke policije i žandarma nastupio komunistički režim, sa Čekom i represalijama i novom birokratijom”[33]. Nova, treća revolucija “podići će radničke mase Istoka i Zapada,…. kao primer socijalističke revolucije novog tipa, nasuprot birokratskom komunističkom “stvaralaštvu”[34]
Odnos boljševičkog i anarhističkog pokreta u godinama 1917.-1921. isuviše je složen da bi se na ovako kratkom prostoru valjano naznačio. Zainteresovani za sve oblike spontanosti, od sovjeta do pokreta radničke kontrole[35][36] Ali, kako je to još 1920. u “Bankrotu državnog komunizma” naznačio nemački anarhista Rudolf Roker “ne samo da su Boljševici državni aparat preuzeli od bivšeg društva, već su mu dali i svemoć kakvu za sebe ne pridržava niti jedna druga vladavina”. U diktaturi proleterijata “svoj izraz nije našla radnička klasa”, već jedna nova klasa: “komesokracija”. Boljševička diktatura je utemeljena u samom marksizmu. Marks je želeo, piše Roker, da državni aparat iskoristi kao sredstvo za praktično sprovođenje socijalizma i ukidanja klasnih suprotnosti u društvu. Tek po nestanku klasa nestaće i prinudni aparat države koji će zameniti upravljanje stvarima”[37]. Čak je i boljševike koji su težili prevladavanju države “gvozdena imanentna zakonitost centralističkog državnog mehanizma savladala”: Umesto instrumenata oslobađanja ”državni mehanizam je ostao i u njihovim rukama instrument potčinjavanja”[38]. Izvesna nedoumica o odnosu između anarhista i boljševika, posebno one koje se tiču određenja prirode nove vlasti i eventualnih dilema oko oblika saradnje, bivaju, bar što se tiču anarhista, “prevladane” na Kurskom kongresu 1919. godine. Grupa “Nabat”, formirana kao konfederacija ukrajinskih anarhističkih grupa, na samom kongresu predvođena ideolozima “mahno pokreta” Volinom i Aršinovim, se distancira od političke prakse autoritarnih boljševika. Tako je nakon kratkotrajne saradnje u konstituisanju i radu sovjeta, ali ne i u njegovim izvršnim organima, jer se anarhisti protive svakoj organizaciji vlasti, došlo do povlačenja anarhističkih grupacija, posebno u Moskvi gde deluje “Moskovska federacija anarhističkih grupacija”. Mahno pokret se takođe, nakon početnih veza ostvarenih u borbi sa stranim intervencionistima i kontrarevolucionarima, više “krivicom” boljševika, distancirao od pokreta. Kako tvrdi Volin u “Nepoznatoj revoluciji”: “veličanstvena pobeda revolucionarnog narodnog pokreta pretvorila se u žalosni promašaj”. Kao najvažniji uzrok ovog promašaja Volin navodi “boljševičko shvatanje revolucije kao sredstva osvajanja državne vlasti, čime je unapred određena autoritarna struktura postrevolucionarnog društva. U političkom pogledu ovo autoritarno struktuisanje ispoljava se kao vlast jedne privilegovane kaste, koja želi u svojim rukama da koncentriše celokupnu privrednu i političku moć društva. Po Volinu, već u samom procesu koncetracije moći u rukama prinudnog aparata vlasti nužno dolazi do upotrebe sile. Intenzitet prinude uvećava se samim postojanjem prinudnog aparata tako da dolazi do funkcionalnog sadejstva između uzroka i posledice”[39]. Težnja da se izvrši totalna centralizacija i da se svi dotada atomizovani segmenti uključe u novu celinu imanentna je samom sistemu vlasti. Zahtev za rušenje starog sistema i “ratno stanje” u kome se nalazi mlada Sovjetska republika za Kropotkina su samo “izgovori” za sprovođenje “diktatorske vladavine”. Ona se, naprotiv nalazi u samom sedištu one društvene teorije koja “strogu centralizaciju i diktaturu svoje partije smatraju jedinim sredstvom revolucije. Bez slobode štampe i slobodnih izbora, sa masovnim neselektivnim terorom “Rusija je, piše Kropotkin Lenjinu, postala revolucionarna republika samo po imenu. U stvarnosti njom ne upravljaju sovjeti nego partijski komiteti…. Ako situacija postane trajna, časna reč “socijalizam” će se pretvoriti u kletvu, kao što se dogodilo sa parolom “jednakosti” četrdeset godina nakon vladavine jakobinaca”[40]. No, nisu sve anarhističke struje bile suprotstavljene Sovjetskoj vlasti. Grupa “anarhista-univerzalista” predvođena Gordinom pokušala je tokom 1920. i 1921. u nekoliko navrata da uspostavi saradnju. Za razliku od drugih anarhističkih grupacija “univerzalisti” su prihvatali Oktobarsku revoluciju kao svoju i socijalističku, ali su i istakli da “Rusija doživljava krah državnog socijalizama” i da je stoga nužna “socijalna revolucija prema idealima anarhizma”. “Univerzalisti” se nisu protivili političkom angažmanu, čak su svoje članove i podsticali da rade u sovjetima. Trvdili su da “rad mora biti obavezan, industrija militarizovana i organizovana prema granama proizvodnje. Umesto fabrika treba stvoriti “dvorce rada” a u upravljanju proizvodnjom treba angažovati radnike neposredno. Svi radnici u organima vlasti treba da budu smenjivi i odgovorni.”[41][42].
Sličan utopistički – i ako ne i anarhistički u ishodištu – projekt tokom ranih dvadesetih godina stvarao je Baškirac Mir Sait Sultan-Galijev. Polazeći od stava da je osnovni konflikt “savremene epohe” ne onaj koji zagovaraju boljševici i marksisti i koji je utemeljen na sukobu proleterijata i buržoazije razvijenih zemalja, već konflikt između “kolonijalnih i polukolonijalnih naroda i industrijskog društva Zapada, Sultan-Galijev se zalaže za stvaranje “muslimanskog komunizma” u kome će se prožimati tradicija islama, antikolonijalna ideologija, jednopartijski sistem i “suverena država zasnovana na oružanim snagama”. Poreklom iz seljačkih i muslimanskih krajeva Azijske Rusije, Sultan-Galijev je tvrdio da su “islamskim narodima” tuđi i “gradski proletarijat Rusije” i “evropska buržoazija” budući da oba pripadaju jednom drugom i drugačijem civilizacijskom društvu utemeljenom na industriji. Čak i Sovjetska vlast u Rusiji “ne samo da ne može biti sredstvo oslobađanja islamskih naroda, nego se munjevito menja u njihovog tiranina i vodi imperijalističku politiku pod crvenom zastavom. Kolonijalni narodi se moraju, tvrdi Sultan-Galijev, ujediniti protiv hegemonije Evrope kao celine, moraju stvoriti vlastitu partiju i vlastitu internacionalu nezavisnu od boljševika”[43]. Slično nekim drugim utopističkim projektima iz ranih dvadesetih godina i ovaj je vrlo brzo propao, a da u Ruskim zemljama nije ostavio neki dublji trag. Tek su novija interesovanja za projekte “islamskog socijalizma” obnovila zanimanje i za Sultan-Galijeva. Početkom dvadesetih godina ovaj projekat “islamskog socijalizma”, međutim, nije mogao da stekne neku širu podršku. Ne samo da je odstupao od boljševičke doktrine proleterske revolucije, nego se i radikalno razilazio sa aspiracijama nove Ruske države. Ocenjen, čak i od Staljina, kao “panislamistička ideologija” – što je u istinu i bio- ovaj projekt je jednoglasno odbačen, a Sultan-Galijev je još tokom ranih dvadesetih godina politički neutralisan, da bi 1937. tokom velikih čistki bio i ubijen. 
Deseti partijski kongres je doneo i rezoluciju o zabrani frakcije u boljševičkoj partiji. Sprovodeći odluku kongresa do jeseni 1921. godine raspuštene su sve anarhističke grupe. Nekim viđenijim vođama je “dopušten” odlazak u inostranstvo, drugi, manje poznati, aktivisti anarhističkog pokreta su uhapšeni i bez suđenja deportovani u Sibir. Time je bar u Sovjetskim zemljama “razrešeno” pitanje anarhističkog pokreta. Kasniji povremeni incidenti sa anarhistima su samo bledi odsjaj istinskih konfrontacija iz 1917. godine. Ali, nevolja sa anarhistima biće ne u vrsti kritike boljševičke teorije i prakse društva – ona je manje više vešt spoj nekih opštih mesta o diktaturi i nekih lucidno uhvaćenih novih društvenih procesa svojstvenim samo boljševičkom pokretu – koliko u utopističkom projektu koji se nudi kao alternativa. Ako to nije neki od tipičnih predindustrijskih solidarističkih sistema koji, recimo, nude ideolozi Mahno pokreta, onda je to nejasna naznake složenog modernog industrijskog sistema rada. Anarhistička kritika boljševizma ima svoj unutrašnji limit i svako previđanje određenja te njene istorijske ograničenosti, utiče da se neki složeni društveni i politički procesi ne sagledaju dovoljno jasno. I još dve kritike boljševizma uobličene u prvom periodu “nove vlasti” čine se i danas zanimljive. Svaka je na svoj način i svaka iz svog ugla: Roza Luksemburg iz ugla Levih komunista i Martov iz ugla Menjševika, dodirnula neke “neuralgične tačke” boljševičke teorije i prakse društva. Ne ulazeći ovde u sve probleme koje je Roza Luksemburg naznačila u svojoj nadahnuto pisanoj kritici Ruske revolucije, ukažimo, bar za sad, na onaj krug pitanja koje se tiču problema vezanih za boljševičko određenje sloboda. Roza Luksemburg tvrdi da je “baš vlast širokih narodnih masa” na koje se boljševici u svojim programima pozivaju “potpuno nezamisliva bez slobode, nesprečavane štampe, bez slobode udruživanja i okupljanja…. bez demokratskih garancija, zdravog javnog života i političke aktivnosti radničkih masa”[44]. U Ruskoj revoluciji, naprotiv, dolazi do svojevrsnog obrta. Selektivnim izborom sloboda zapravo data je “sloboda samo za pristalice vlade, samo za članove partije…. što, i nije neka sloboda….. jer prava je sloboda samo ona…. ako je i za onog koji misli drugačije”[45]. Suprotstavljajući se jednoj u osnovi voluntarističkoj varijanti shvatanja revolucije po kojoj je “socijalistički preokret stvar čiji gotov recept leži u džepu revolucionarne partije i koji treba samo energično ostvariti”[46], Roza Luksemburg ističe da kao jedino valjani treba ponuditi “koncept spontanosti celokupnih narodnih masa”. Jer, samo on, suprotno politici dekreta koju “natura jedno tuce intelektualaca”, tek kroz samu revolucionarnu praksu može da se ostvari. Partijskim programima i dekretima se zapravo “koncipira” ono što treba “odstraniti i rušiti”. Izgradnja, i “sve ono što je pozitivno” dekretima se ne može realizovati. Stoga, samo revolucionarna praksa može svojom spontanošću izgradnje novih oblika da otvori perspektive socijalističkom preobražaju društva. “Dekret, diktatorska moć fabričkih nadzora, drakonske kazne i teror su privremene pomoćne mere”[47][48]. Posledica ovako vođene politike je, naravno, sama “podivljalost javnog života, atentati, streljanja talaca”; uglavnom, prema Rozi Luksemburg, ona socijalistička praksa koja u dilemi između “demokratije i diktature” bira “diktaturu jedne šake ljudi prema buržoaskom uzoru”[49]. Zapravo dilema “demokratija ili dikatura” je lažna dilema “Lenjin-Trockijeve teorije”, jer oni na kraju kao jedino prihvatljivu socijalističku alternativu, ipak, etabliraju diktaturu, ali ne u obliku “diktature klase”, već kao diktaturu “jedne partije ili jedne klike” koja “sprečava učešće narodnih masa u javnom životu”. Alternativa, stoga, mora da bude samo istinska socijalistička demokratija koja se, prema Rozi Luksemburg, kao “diktatura proleterijata mora sastojati u načinu primene demokratije a ne u ukidanju demokratije”[50]. Jer, u suprotnom, u slučaju gušenja slobode, “bez opštih izbora, slobode štampe, slobode okupljanja, bez slobodne borbe mišljenja, zamire život u svakoj javnoj instituciji…. pa onda….. tuce partijskih vođa neiscrpne energije i bezgraničnog idealizma diriguje i vlada… dok se elita radništva saziva povremeno na skupštine da aplaudira govorima vođa i jednoglasno prihvati predložene rezolucije”[51]. A to, dakle, nije, niti to može da bude “diktatura proleterijata”, nego diktatura šake političara”. 
Na tragu ovih naznaka o prirodi “degeneracije Oktobarske revolucije” i ruskih anarhista Volin je kritikujući teoriju Lava Trockog o “staljinizmu kao izdaju revolucije” istakao da je “staljinistički režim bio samo neizbežni rezultat Lenjinovih postupaka. Staljinizam je, zapravo, prirodni rezultat bankrota istinske revolucije, a ne obratno: a bankrot revolucije bio je prirodna posledica pogrešnog puta kojim su boljševici vodili revoluciju. Drugim rečima, degeneracija izgubljene i ispražnjene revolucije jeste ono što je vodilo do Staljina, a nije Staljin bio taj koji je degenerisao revoluciju”[52]. Staljinizam naravno nije nastao iz ničega, on je besumnje “proizvod” jedne određene društvene i masovno psihološke strukture, ali ne naznačiti i lični Staljinov udeo u formiranju ondašnje vladajuće verzije boljševizma, bi bilo manjkavo. Dakle, tek uzimajući u obzir i činjenicu koju kao bitnu za nastanak staljinističkog fenomena navodi anarhista Volin, ali i suštinsku Staljinovu modifikaciju lenjinističkog koncepta boljševizma (uz pretpostavku da je on utvrdljiv) moguće je sagledati i samu suštinu fenomena. 
U nizu članaka pisanim između 1918. i 1919. godine i nešto kasnije objavljenih u knjizi “Svetski boljševizam”, Martov je podvrgao oštroj kritici boljševičku verziju socijalizma. Dva su društvena procesa prema Martovu omogućila dolazak boljševika na vlast. Najpre sam “raspad i demoralizacija radničke klase” koja se odigrala tokom prvog svetskog rata, priliv nove seljačke mase i raspad i krah “starih idejnih autoriteta ponajviše su uticali da radničke mase izgube pouzdanu socijalističku orjentaciju i postanu žrtve jedne “prosvećene elite” koju su predstavljali boljševici. Paralelno je tekao i proces “demontiranja socijalističkog pokreta”. Raspad – do prvog svetskog rata jedinstvenog Marksom inspirisanim radničkim pokretom – na “socijalpatriotizam s jedne i boljševički anarhojakobinizam s druge strane” stvorio je potpunu dezorganizaciju radničke mase. Tako je i moglo da dođe do situacije da sasvim suprotno marksističkom konceptu revolucije koji, kako tvrdi jedan drugi marksistički mislilac Karl Kaucki, “ne može pobediti pre nego što sazru njegovi ekonomski uslovi”, preuzmu vlast. Jer, po mišljenju menjševika, Rusija 1917. za takav čin naprosto nije zrela. Toga su, na jedan posredan način, izgleda bili svesni i sami boljševici, te su ne bili eliminisali osnovne protivurečnosti, vlastitu diktaturu proleterijata utemeljili i kao vaspitnu diktaturu. Nešto različito od Martova a ipak njemu idejno sasvim blizak Kaucki u boljševičkoj likvidaciji demokratije, izbora, slobode štampe vidi “prvobitni greh boljševizma”. Despotizam manjine ima, međutim, “svoju logiku, koja ga neizdrživo gura jačanju terorističkih formi. Birokratizacija i militarizacija društva i na kraju vlast jednog autokrate biće, prema Kauckom, siguran rezultat boljševičke vladavine”[53]. Za Martova samo ograničenje demokratije koju boljševici sprovode u prvim godinama vlasti, nije “istinski smisao boljševizma”, jer je sličnu misao razvio i Plehanov koji u postrevolucionarnom periodu, takođe, očekuje privremeno, blokiranje niza demokratskih prava. Kako u svojoj interpretaciji Martova tvrdi Kolakovski “prava ideologija boljševizma zasniva se na principu da je naučni socijalizam istina (i) da mora, dakle da bude nametnut narodnim masama, nesposobnim da shvate vlastite interese, pošto ga je buržoazija zaglupila: prema tome treba uništiti parlament, slobodnu štampu i sve predstavničke institucije. Ta doktrina je u skladu sa određenim pravcem u utopijsko-socijalističkoj tradiciji: sredstva slične onima koje primenjuju boljševici preporučivana su još u utopijama babuvista, Vajtlinga, Kabea ili blankista”[54]. Slično ovim utopijama i u boljševičkoj vaspitnoj diktaturi radničkoj klasi je ostavljeno mesto “pasivnog objekta”. Boljševici se, zatim, prema Martovu, radikalno razilaze i sa Marksom u samom konceptu diktature proleterijata. Marks je “napadao izborno pravo u ime poretka opšte izbornosti i suverenosti naroda, a ne (zbog) despotizma jedne partije. Zalagao se za ukidanje antidemokratskih institucija demokratske države-policije, regularne armije, centralizovane birokratije – a ne za ukidanje demokratije uopšte kao forme državnosti. Diktatura proleterijata, po njegovom shvatanju, ne zasniva se na formi upravljanja, nego na društvenom karakteru poretka. Lenjinisti se zalažu za anarhističku devizu ukidanja državne mašine i, s druge strane, teže da se ona izgradi u krajnje despotskim formama.”[55] Sažimajući idejni spor menjševika i boljševika Kalakovski tvrdi da je on “ostao u istoj tački u kojoj je i počeo 1903. godine. Martov je imao na umu državu koja preuzima sve demokratske institucije prošlosti i proširuje njihov obim: Lenjin državu čiji je komunistički karakter određen samom činjenicom što monopol vlasti u njoj imaju komunisti. Martov je (dalje) verovao u kulturni kontinuitet, a za Lenjina, “kultura” koju treba preuzeti od buržoazije, označava tehničke i administrativne veštine”.[56] I ovde su menjševici, poput svojih ideoloških istomišljenika socijaldemokrata izgleda prevideli jednu važnu činjenicu: potrebu ljudi za promenom. Boljševici su, naprotiv, pošli upravo od nje i u jednom relativno kratkom periodu uspeli da izgrade i odgovarajuću taktiku i strategiju revolucije. Jer, da nije bilo te želje za promenom, nikakva “blankistička zavera” “prosvećene elite” ne bi uspela da sprovede revoluciju.

Posted in Uncategorized | 1 Comment